Hyperborea će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo predstavlja priča o Islandu, a uslediće i putopisna proza o Grenlandu, Norveškoj, Švedskoj i ostalim skandinavskim zemljama.
What influences you?
People, stories, music, love, hate.
I am easily influenced!
HIPERBOREJA
Crnjanski i Hiperboreja. Bjork. Medula!
Okean. Zemlja glečera, vulkana i dramatičnog emotivnog pejzaža. Melanholija
severnog leda. Šarene kućice. Limene fasade. Svedenost. Umerenost. Odsustvo
kiča. Lični mit!
NEBOM DO ISLANDA
Bez žurbe
ulazimo u avion i sedamo na svoja mesta. Avion islandske aviokompanije je čist,
kao i toalet, osoblje prijatno, a umesto bukvalne demonstracije ponašanja u
slučaju opasnosti gledamo video-snimak sa animiranim aviončićima i barbi
stjuardesama.
U jednom
trenutku vidim da se G, pomalo neprirodno, izvija prema mom sedištu i čita
preko MOG ramena, MOJE novine iako u krilu drži identične.
– Šta ti je?
Što ne sediš normalno? – pitam ga.
Tada shvatam da
Islanđanka, koja je na sedištu do njegovog, bez imalo snebivanja, doji dete.
(U Rejkjaviku
ću se uveriti u to koliko su Islanđani, zapravo, prirodni u odgajanju i
vaspitavanju dece i koliko im se odnos prema nagom i telesnom razlikuje u
odnosu na našu sredinu.)
– Šta ti je?
Opusti se – kažem mu.
Tokom čitavog
puta zaokupljena sam hranom, časopisima, menjanjem muzičkih kanala tako da ta
tri sata proleću relativno brzo.
Prilikom
sletanja, patentiram sopstvenu varijantu užitka i prevazilaženja straha – Bah
pojačan do maksimuma uz adrenalinsko propadanje kroz vazduh!
Bestelesno i
moćno lebdenje i unutrašnji organi koji podrhtavaju u ritmu muzike! I
zaglušujuća muzika koja poništava svest o sopstvenom postojanju!
Dodirujemo
pistu a da toga gotovo i nismo svesni. Kapetanu niko ne tapše (ovo je, izgleda,
uobičajeno samo među Srbima). Niko se ne gura kako bi što pre izašao. Niko ne
uključuje mobilne telefone. Niko nije nervozan.
Na vratima
aviona, stjuardesa, izgovara moju prvu, uživo doživljenu, islandsku reč.
– Bles – govori
mi osmehujući se, kako mu to već pravila službe nalažu.
U momentu,
zaboravljajući da bles označava
islandsko do viđenja, po analogiji sa
engleskim jezikom, pomišljam da je u pitanju neka vrsta islandske zahvalnosti
što smo živi i zdravi sleteli.
KOD HIPERBOREJACA
Nabildovana
Crnjanskim, islandskom mitologijom, filmovima Kormakura i Kaurija, svojim Futprint Laura Dikson vodičem, muzikom Bjork i Siguros, stižem na Aerodrom Keflavik!
Stižemo kod Hiperborejaca!
Iznova
prolazimo policijsku kontrolu.
Nažalost susret
sa aerodromskom zgradom je razočaravajući. Aerodrom je hladan i skučen, a
toalet nije baš najčistiji. I hteli-ne hteli, svi prolazimo kroz fri-šop u
kojem putnici počinju da pazare, panično i u žurbi. Najčešće pivo u ogromnim
količinama.
– Da li da i mi
kupimo pivo? Ima li u tom Rejkjaviku uopšte piva kada ga svi ovde kupuju? Šta
li nas tamo očekuje? – dosađujem G-u, osvrćući se.
U pazar se,
ipak, ne upuštamo i ubrzo ulazimo u salu za prijem prtljaga.
Počinjem da
preslišavam sopstvenu bazu informacija:
– Nakon
sletanja treba promeniti novac i potom potražiti BSI autobus koji vozi do Rejkjavika – mrmljam, prisećajući se
podataka koje sam ranije pročitala.
Ali, realnost
je uvek nešto drugačija. Blizu je ponoć i menjačnica je zatvorena.
Na sreću, na
samom izlasku iz aerodromske zgrade, vidimo parkiran autobus.
– Da li je ovo
autobus za Rejkjavik? Da li možemo platiti evrima? – pitamo čoveka naslonjenog
na vrata autobusa za kojeg pretpostavljamo da je vozač.
– Welcome to
Iceland! – odgovara uzimajući prtljag da bi nas, potom, smestio u autobus.
Usput nam, na perfektnom engleskom jeziku, objašnjava gde treba da siđemo.
– Uf, dobro je!
Prvi kontakt sa Islanđanima prošao je super – zadovoljna sam.
Autobus kreće.
Uzaludno pokušavajući da steknem kakav-takav utisak o zemlji, virim kroz
uprljane prozore, ali jedino što nazirem jeste mrak i poneka osvetljena i
božićnim ukrasima okićena kuća u daljini.
Nakon
četrdesetak minuta stižemo u predgrađe Rejkjavika. Na osnovu Vodiča, ali i imejla koji nam je Iduna
poslala, znam da imamo dva izbora: ili preskupi taksi do centra grada ili da,
glumeći goste nekog od hotela, hotelskim busom stignemo do cilja.
Sa osećanjem
ogromnog stida zbog prevare upuštam se u dijalog s vozačem jednog od kombija.
– Da li je
prevoz besplatan? – pitam ga.
– Da, ukoliko
ste gosti hotela – odgovara mi.
– Pa, idemo u Radison SAS 1919 – uzvraćam neubedljivo sa
strahom da će mi tražiti vaučer ili bilo kakav dokaz rezervacije, ali nas
šofer, ne sumnjajući, bez ikakve provere, vozi do navedenog hotela.
Ovo će biti
samo jedna od bezbroj varijanti u kojoj čovek na Islandu može da prođe
jeftinije ili besplatno, da izvrda sistem ili ga zavara, ali mi više nikada
nećemo imati želju da nešto slično i učinimo. Sistem koji ti veruje i nudi
zaštitu nikako u čoveku ne može izazivati potrebu za prevarom i bez obzira što,
u stvari, nismo bili građani zemlje leda
i vulkana, tokom tih tridesetak decembarskih dana vladaćemo se poput Islanđana,
u suprotnosti sa necivilizacijskom reputacijom većeg dela vlastite domovine.
Kroz prozorsko
okno, pokušavam da uhvatim obrise i živost glavnog grada. Nažalost, Rejkjavik,
na prvi, noćni pogled nalik je učmaloj varošici.
Za nepunih pet
minuta stižemo u čuveni Rejkjavik 101,
najstariji deo islandske prestonice, sudeći po navodima iz turističkog bedekera,
naseljen živopisnim, limenim kućicama sa talasastim raznobojnim krovovima,
barovima, kafeima i restoranima.
Na naše
zadovoljstvo šofer nas ostavlja ispred samog ulaza u hotel.
U Radisonu pronalazimo recepcionarku koja,
shvativši po našem međusobnom razgovoru, odakle dolazimo, počinje da sa nama
komunicira na, samo njoj razumljivoj, sprsko-makedonskoj mešavini. Pozajmljuje nam
telefon.
G. uzima slušalicu.
– Hi, Nora.
Iduna gave us your phone number. Could you come in front of the Radison SAS hotel? We’re waiting for you there! – govori joj.
– Oh, you are
in the hotel. No problem. I am coming – odgovara Nora.
– Kakva je?
Kako ti je zvučala? – zapitkujem.
– Pojma nemam,
izgovorila je samo nekoliko reči.
Oprostivši se
sa Makedonkom, izlazimo na zaleđenu ulicu.
Odjednom sam
jako umorna i dosta mi je i automobila, i autobusa, i aviona, i kombija i svih
tih prevoznih sredstava kojima smo se danas vozili.
Jedva čekam da
konačno uđemo u tu „našu” kuću.
– Koliko još
moramo pešačiti? Kako ćemo vući sav ovaj prtljag? – pitam G-a razdraženo, s
mukom podižući teret.
Odjednom mi
pogled zastaje na ogromnoj, od nekuda poznatoj, sivoj kući.
Ne mogu da
verujem. Pa mi, upravo, stojimo preko puta naše
kuće!
KONAČNO STIŽEMO
– Pogledaj! Pa
to je naša kuća! – vičem ponosna što
moje surfovanje po internetu, u ovom slučaju, nije bilo uzaludno.
Drvena,
rustična, sivo-zelena kuća Centra za
vizuelnu umetnost Islanda, iz koje je upravo izlazila nepoznata devojka, a
koju sam toliko puta posmatrala na kompjuteru, nalazila se pred nama.
– Hi! My name
is Nora. Welcome to Iceland – rekla je devojka u crnom uvodeći nas u kuću.
Iako su nam
Norin neobičan akcenat, njena suzdržanost i upotreba žargona otežavali
sporazumevanje, mi, ipak, saznajemo da ona nije Islanđanka već umetnica, kao i
mi, Irkina poreklom, koja se na Islandu zatekla iz istog razloga kao i nas
dvoje.
U žurbi i
pomalo odsutno, pokazuje kuću.
Najpre ulazimo
u prizemlje, zavirujemo u sobu za kustose, kuhinju, kupatilo i dnevni boravak u
kojem je zelenoplavi mekintošom. Upravo
taj kompjuter, oko koga ćemo se Nora i ja „boriti”, iako će odbijati da otvori
sajtove na srpskom jeziku, postaće izuzetno bitan deo mog jutarnjeg rituala i
moja jedina komunikacija sa prijateljima iz Srbije.
Uskim,
škripavim drvenim stepenicama penjemo se do sprata na kojem je ogroman zajednički
studio i dve odvojene spavaće sobe, naša i Norina, dizajnirane u etno fazonu,
sa rustičnim gredama, nameštajem iz Ikee
i ogromnim prozorom sa pogledom na ulicu.
Sve, u suštini,
izgleda obećavajuće.
Nora ubrzo
nestaje u svojoj sobi, a mi, još neko vreme, ostajemo u prizemlju.
– Šta misliš
koliko je sati? – pita me, u jednom trenutku, G.
–Pojma nemam,
znam samo da sam mrtva umorna i da žudim za jednim duuugačkim tuširanjem –
odgovaram.
Međutim, ne
teče sve glatko!
Moje prvo
islandsko tuširanje izgleda poput polivanja ključalom vodom kojoj je, u
ogromnim količinama, dodat miris pokvarenog jajeta!
I mada
pokušavam da začepim nos, da dišem na usta i nekako prihvatim blagodeti koje
ovom narodu daju termalni izvori vode koji im direktno teku vodovodom, čini mi
se da ću svakoga časa povratiti.
Koža mi, nakon
sumporom zasićenog kupanja, postaje zategnuta do nivoa pucanja, a težina tog
odvratnog mirisa, koji, nakon nekoliko nedelja neću ni primećivati, još dugo
ostaje u mojim nozdrvama.
Toliko sam
uzbuđena da ne mogu da zaspim. Iz tašne vadim Ipod i puštam muziku.
Ispod kreveta
pronalazim zaboravljenu turističku brošuru o Islandu. Na prvoj strani su reči
dobrodošlice Olafura Ragnara Grimsona, njihovog predsednika:
Island je zemlja kreacije. Njeni vulkani i gejziri,
glečeri i polja lave nude dramatični susret vatre i leda. Njene reke i jezera,
zelena polja i planine inspirišu slikare i poete.
Pozivamo posetioce da sa nama podele avanturu
istraživanja Islanda, jedine zemlje u kojoj je stvaranje zemlje još uvek
moguće!
Sa slikom
Severa i muzikom Sigurosa u ušima,
konačno tonem u san.
PRVA ŠETNJA
Izlazimo na
islandski pločnik, krećemo u prvu šetnju.
Sve je oko mene
(da li zbog umora, sumraka ili vazduha?) poput blage nesvestice, iracionalno i
neshvatljivo.
Čini mi se da
koračam nekim tuđim, nepoznatim životom. Da ja, zapravo, nisam ja. Da postojim
u nekoj drugoj dimenziji. Da prisvajam jedan, do sada nepoznat identitet. Tuđi
korak, tuđe telo i tuđe misli.
Hodamo čistim,
upeglanim, idiličnim starim jezgrom grada.
Nema visokih
dehumanizovanih zgrada, nema urušenih fasada, nema prljavih kioska niti trafika.
Samo ušoreni šareni kućerci metalnih fasada. I
mnoštvo kafea i radnjica.
Uz put, uprkos
činjenici da je nekoliko stepeni ispod nule, srećemo prolaznike u džemperima i
platnenim patikama. I turističkog vodiča u majici sa kratkim rukavima i
nekoliko turista iz Koreje koji, pored njega, u perjanim jaknama cvokoću od
zime.
Sneg pada, a
neki, bez obzira na sve, voze bicikle. Niko se od domaćih ne obazire na
vremenske (ne)prilike.
Mladi
Islanđani, u uskim farmericama, strukiranim, pomalo iznošenim retro sakoima, bubi frizurama i starkama,
izgledaju poput muzičkih starova. Zaustavljaju se na ulici ćaskajući. Neki od
njih, još gotovo tinejdžeri, guraju bebe u isto takvim retro kolicima. Prirodni su i opušteni, daleko od egocentričnog
samozadovoljstva roditeljstvom i fokusiranosti isključivo na sopstveno dete.
Sve, na prvi
pogled, izgleda poput lepo uređene i prijateljski nastrojene komune.
Ipak, nije baš
sve tako idilično.
Usamljeni ljudi
koje nazirem kroz velike, osvetljene prozore, što zure u svoje mekintoše, deluju mi nesrećno i otuđeno.
– Bože, odakle
ovim ljudima toliki standard kad jedino što vidim jeste da sede ispred svojih
kompjutera? – pitam se.
Kako bismo
nabavili mape i brošure grada, najpre svraćamo do jednog od turističkih biroa.
Nalazimo pregršt korisnog, besplatnog, propagandnog materijala na engleskom
jeziku.
Potom menjamo
novac.
Šalter je
prazan. Niko više ne vuče novac u novčaniku. Ovo je grad u kojem čak i klinci,
uveče, pivo plaćaju kreditnim karticama.
I pored svega,
postoji jedna dobra stvar kada se odlučite za keš – posluže vas ogromnim,
srcolikim, sa mirisom cimeta, medenjakom od čokolade.
Naš današnji
cilj je vidikovac i Perlan koji se
nalaze izvan centra Rejkjavika. Napuštamo Rejkjavik
101, potom hodamo duž velike saobraćajnice, zalazimo do šume četinara i,
konačno, stižemo do vidikovca.
Sve mi je,
budući novo i nepoznato, zanimljivo. Osvrćem se bez prestanka. Ne mogu da
odolim obilju senzacija niti da ih, bar delimično, selektujem.
Stižemo u
blizinu Perlana.
U daljini
naziremo ključali, zapenjen mlaz vode.
Osećamo poznati
sumporni smrad. Stižemo do veštačkog gejzira Strokur. Izgleda toliko prirodno te ne verujem da je plod ljudske
intervencije. Čitava simbioza bogomdanog i ljudskom rukom modifikovanog pejzaža
deluje skladno, čisto, odmereno, smisleno. Svuda unaokolo je zemlja boje umbre,
zaleđeni zelenožuti travnati tepih i razbacano kamenje neobičnog oblika.
Ulazimo u Perlan, modernu minimalističku građevinu
od nekoliko spratova, sa ogromnom staklenom kupolom na vrhu. Sa leve je strane
hiperbolizovana figura Vikinga u staklenom izlogu i ulaz u Muzej saga.
Bešumnim se
liftom penjemo do vrha. Prolazimo kroz fensi
restoran i poslastičarnicu. Od kolača odustajemo čim ugledamo cenu. Potom
razgledamo, takođe preskupe, suvenire kao što su trolovi, patuljci, šolje,
islandske zastavice i finski kavijar i izlazimo na vidikovac.
Vetar šiba,
čini se da će nas oduvati.
Ali, prizor je
očaravajući!
Šareni krovovi
raznobojnih kućica, u sredini grada, Halgrimskirkja,
crkva vulkanskog oblika i snegom pokrivena planina Esja.
Vetar je toliko
snažan da se, ubrzo, promrzli, vraćamo unutra.
ONTOLOŠKA UTEHA
Napuštajući Perlan nastavljamo svoj prvi obilazak.
Odlazimo do obližnje plaže.
Vazduh čistotom
razdvaja naše nozdrve, i direktno prodire u pluća ledeći ih.
Zatičemo
nestvaran, iracionalan pejzaž. Hiperborejski preplet oniričkog, žuđenog i
večnog. Zamrznutu žutozelenu travu, crno kamenje lave prosuto unaokolo, karmin
crvenu zemlju, potok i usamljenu kućicu u daljini i moćni sleđeni okean.
Zatičemo mir i
spokoj.
Raj sanjara i
maštara.
Otvorenost ka
melanholičnom i onostranom.
Gotovo da
dotičem tugu Severa. I zvuk severnog vetra.
I bezbrižne, lake i nežne vrhove Esje.
Osećam Hiperboreju! I Crnjanskog. Lirsku
utopiju. Ontološku utehu.
Konačno
shvatam:
Rastuži
li nas kakav bledi lik,
Što
ga izgubismo jedno veče,
Znamo
da, negde neki potok,
Mesto
njega, rumeno teče!
Uzimam MP3,
stavljam slušalice na uši i puštam Bjork.
Slušam Jogu i Pagansku poeziju.
KUĆICE ZA IVICU
I MARICU
Od trenutka
stupanja na islandsko tlo, svaki boravak u zatvorenom prostoru izgleda mi poput
gubljenja vremena.
Čini me
nervoznom.
Zato, nakon
večere, ponovo izlazimo.
U želji da
doživimo nešto više nego što internet i turistički bedekeri nude, u želji da zavirimo
u svakodnevni islandski život, šetamo obližnjim ulicama i prikriveno, voajerski
zavirujemo kroz prozore.
Međutim, jedino
što naziremo je poneki usamljeni čovek pogleda uprtog u kompjuter.
Na ulici ne
srećemo nikoga. Grad je kataklizmično pust.
Nekakva se
nelagoda uvlači u moje kosti.
Ipak, postoji
nešto u čemu uživam bez obzira na mrak i pustoš.
Kućice
Rejkjavika!
Limenih, živo
ofarbanih fasada. Obasjane rasejanom svetlošću.
Moja
fascinacija šarenim, poetičnošću obojenim kućama zapravo je duga već nekoliko
godina. Za ovim trošnim i živopisnim domovima tragam, po gradovima Evrope, još
od dana kada mi je Aleks poklonio kućicu-suvenir kupljenu na cvetnoj pijaci u
Holandiji. Pronalazim ih u blizini kanala Kopenhagena, u liku Rembrantove kuće
u Amsterdamu, u Kafkinoj Zlatnoj uličici
u Pragu. Pronalazim ih i, iz raznih krajeva Danske, prenesene u Arhus.
A ovde ih ima u
izobilju – bajkovitih, nestvarnih, kao stvorenih za Ivicu i Maricu!
Različitih su
boja – crvene, bordo, zelene, plave, lila... sa isto tako šarenim krovovima i
sa najčešće belim ramom uokvirenim prozorskim oknima koja su, poput veselih
šarenih očiju, osvetljena u slavu predstojećih praznika, i naseljena mnoštvom
ukrasa, figuricama patuljaka ili trolova, ponekom cipelicom za predstojeći Božić
i obavezno sedmokrakim ili osmokrakim svećnjacima koji podsećaju na jevrejsku
menoru.
Nakon sat
vremena lutanja, umorni krećemo nazad, ka kući.
Ističe naš prvi
dan u najsevernijoj evropskoj prestonici, dan u kojem sam konstantno gladna i
non-stop fotografišem.
Dan ispunjen
kontrastima i začudnim utiscima.
Odlomci iz putopisnog romana Ljiljane
Maletin Vojvodić, Patuljci i Hiperboreja, Mala velika knjiga, Novi Sad, 2008.
Fotografije
i tekst copyright © Ljiljana
Maletin Vojvodic
Web-site autorke: ljiljanamaletin.wordpress.com
